Današnji Split nije onaj isti Split s kraja 1980-ih i početka 1990-ih godina. Mnogo toga se (o)tada promijenilo - od društvenog i političkog okvira, preko etničke strukture stanovništva do gradskog duha - što može potvrditi svaki današnji Splićanin koji je tada živio u gradu i sjeća se tog turbulentnog vremena na razmeđu jugoslavenskog socijalizma i hrvatskog kapitalizma.
O tom vremenu i Splitu tog vremena nedavno sam u izdanju Durieuxa objavio roman „Splitting: Kako sam tražio Srbe po gradu“, u kojem sam kroz usta dvadesetak likova, mahom starijih maloljetnika i mlađih punoljetnika - koji u prvom licu opisuju raspadanje svoje multietničke ekipe - pokušao rekonstruirati kako se naš grad između 1989. i 1991. nepovratno mijenjao.
Likove nisam prepisivao iz stvarnosti, ali ih jesam, kao i drugi autori, djelomično gradio na predlošcima stvarnih osoba, mladih ljudi iz tog vremena koji su uglavnom stanovali u istočnim neboderskim kvartovima Splita - najviše na Splitu 3, ali i na Sućidru i Mertojaku.
Nervirali su me očevi, a ne sinovi
„Što je danas s tim ljudima?“, upitao me nekidan urednik „Nedjeljne Slobodne“ Krunoslav Kljaković. Naravno, nije pritom mislio na likove iz romana, nego na stvarne osobe koje su mi djelomično poslužile kao inspiracija za građenje likova - Hrvate i Srbe, nacionaliste i nenacionaliste, one koji su otišli i one koji su ostali, kao i one koji su se vratili.
Stoga smo odlučili da u sljedećih par brojeva „Nedjeljne Slobodne“ predstavimo neke od tih ljudi, ne imenom i prezimenom, nego njihovim iskazima i svjedočanstvima o Splitu nekad i sad, te njihovim današnjim gledanjima na vrijeme koje nas je sve promijenilo. U ovom broju donosimo priču tadašnjeg mlađeg punoljetnika hrvatske nacionalnosti koji se u ljeto 1991., nedugo po povratku iz JNA, uključio u HOS. Njegovu ispovijest donosimo bez lektorskih intervencija.
I šta, sad sam ja mučitelj Srba? Je, bija sam u HOS-u, javija sam se odma. A sad slušaj ovo. Moja prva cura je bila Srpkinja, to je bilo negdi 1985. ili 1986., ja sam ima 16 godina kad sam se od nje iz Beograda autostopom vraća u Split. Zvala se Jelena Snežana, zamisli, dva imena. Srpkinja, bogati, iz Beograda. Di sam je upozna? U Sarajevu. Kako u Sarajevu? Pa ja sam bija tada u rock-shemi, moji prijatelji su imali bend i ja sam putova s njima na koncerte po Jugoslaviji, a ona je bila novinarka nekog tinejdžerskog lista pa je došla u Sarajevo radit neke intervjue s muzičarima.
I tu smo se skompali i baš mi je bila draga, i ja sam bija drag njoj, i tako ti je to išlo.
A druga cura mi je bila iz Sarajeva, Ljilja. Ne znam jel ona Srpkinja, možda je. Možda je i Hrvatica, stvarno nemam pojma, to mi tada nije bilo bitno. Znam da je otišla iz Sarajeva, sad živi u Čikagu. Kako zašto ti to pričam? Pa da vidiš da ja stvarno nisam ima problema s tim ko je šta. Istina, stari mi je uvik za cure govorija „Nemoj da bude druge vjere“, ali vidiš da to nisam obadava.
Mislim, bija sam odgojen hrvatski, uvik mi je to bilo važno, i oduvik sam kužija tu stoljetnu srpsku prevaru. Kako koju prevaru? Pa cila Jugoslavija je bila srpska prevara, to je bila hrvatska ideja, Trumbić i Supilo su ka Hrvati zamislili Jugoslaviju, ali to su Srbi onda cilo vrime koristili za tu svoju velikosrpsku ideju, i normalno da mi je to išlo na živce. Ali nisam gleda ljude pojedinačno po tome. Pa pola tog benda di su svirali moji prijatelji su bili Srbi, stvarno to nisam nikad gleda.
Pa nisam ih gleda tako, oni su meni bili... Gledaj, ja kod Srba ne podnosim to šta su bahati i bezobrazni, tako da ja nisam podnosija one Srbe šta su živili u Splitu, a govorili po srpski. Mislim, ako dođeš kod nekoga doma valjda se moraš ponašat po nekim kućnim pravilima. A ti Srbi koji su me nervirali su bili njihovi očevi, ti oficiri, uvik bahati, uvik nešto naređuju. A njihovi sinovi su mi bili... prijatelji. Razumiš, njih nisam gleda ka Srbe nego ka prijatelje.
Najviše sam se razočara u Srbe kad sam se 1990. skida iz JNA. Cilu godinu sam bija dobar s jednim Grobarom iz Beograda, navijačem Partizana, baš smo se lipo družili, ja njemu „di si, četnik“, on meni „di si, ustašo“, ali sve prijateljski, razumiš, i zadnji dan vojske ja mu dajem ruku i kažem: „Prika, vidimo se“, a on meni kaže: „Je, preko nišana“.
Razumiš, to mi je baš bilo razočarenje veliko. I još su mene ljudi razočarali, recimo ja Boru Đorđevića ne mogu više slušat, a bija mi je znaš šta, ono...
Ja sam u JNA škivava TV Dnevnike i vata krivine, tako da nisam bija puno upućen kako se politička situacija pogoršava. Mislim, zna sam da je Milošević reka, di ono, na Gazimestanu, ono da nas čekaju nove bitke, oružane, ali nisam puno na to obraća pažnju. Malo prije nego ću se skinit iz JNA, jedno misec dana, bija je oni kongres di su Hrvati i Slovenci otišli, i to sam podržava, al još uvik nisam vidija da će neka frka ispast.
I onda sam se vratija iz JNA negdi u proliće 1990. i vidim da je to sve ozbiljno, da se više ne mogu bavit muzikom. Onda sam počeja i gledat Dnevnike svaki dan i pratit, i onda su oni stavili balvane, a ja sam na to popizdija. Očekiva sam da će isti dan bit policijska akcija da se to sredi, al nije se moglo. A puka sam definitivno kad sam na televiziji vidija one izbjeglice iz Erduta, one babe s kesama šta ih vode na šlep.
Iša sam se odma javit na Divulje, a tamo „ne može se, nema oružja, ovo ono“, i onda odem u HOS, tad su bili u Šubićevoj, to je bilo 1991., još je bilo lito. I tribalo je ić za Nijemce, i jedan dobar autobus momaka je otiša, al za mene nije bilo mista. A taj se autobus vratija, ali bez dosta momaka. I moram priznat da sam kasnije zahvaljiva Bogu, šta se kaže, šta nisam otiša tim autobusom.
Puknija sam ga šakom i otiša
I tako sam dobija iskaznicu HOS-a, uniformu i oznake, i cili rat sam nosija tu HOS-ovu jaketu, a bija sam i po drugim jedinicama. Kako je u HOS-u bilo neko čekanje, javija sam se u 141. brigadu, dali su mi mitraljez i pet ljudi, s njima sam bija tamo oko Popovog polja kod Drniša. Šta kažeš, Popovo polje je u Hercegovini? Ne, ne, Petrovo polje, tamo sam bija. A bija am posli i na Popovom polju, al to sa Četvrtom brigadom. A cilo vrime sam praktično bija u HOS-u, tako da ja jesam ta neka paravojska...
Tu sam napravija prvi incident, u tom selu na podnožju Svilaje, ispod Crnog vrha, znam da je bilo 1800 metara ispod Crnog vrha, jer toliki mi je bija domet mitraljeza kad je bija fajt. Udarija sam svog kolegu šakom jer je čoviku zakla pivca. Pivca, e. Razumiš, čovik nas je dočeka, je da mi njemu branimo kuću, ali on je odma lipo reka: „Momci, tu vam je konoba, tu je crno vino, tu je bilo, tu je rakija, poslužite se kad god oćete.“ Razumiš, sve korektno. I ima je četri-pet kokoši i tog pivca, i ovi moj mu zakolje pivca. Tu sam popizdija, kažem, puka sam ga šakom i otiša ća.
A drugi incident mi je bija na Turskoj kuli, tu me stavilo par miseci u protuavionsku bateriju, a taman počinje rat s Muslimanima. I ovi jedan iz Hercegovine šta je bija s nama kaže meni: „Ko jebe balije, krst je krst.“ Ka, sad moramo bit skupa sa Srbima, a protiv Muslimana. To nisam moga podnit, pa sam ga isto puka šakom i otiša ća.
Srbi u Splitu? Pa je, bija sam ljut na njih. Zato šta su išli ća iz Splita, a ja sam smatra da nema razloga da idu ća, jer nisu ugroženi.
Jesam li zna da neki iz HOS-a izbacuju Srbe iz stanova? Naravno da sam zna, pa meni je prijatelj iz razreda tako poginija. Išli su izbacit iz stana jednog momka Crnogorca šta je bija s nama u ekipi, normalan momak, on je odlučija ostat u Splitu živit, i još se oženija, taman dobija bebu, i ovi mu upadaju u stan i bace mu bombu, i on vrati bombu nazad, i ovi moj iz razreda pogine. Posli je bilo, ka, četnik ubija našeg, a ja sam govorija da nije tako, nego da su naši išli radit šta nisu smili. Mislim, taj Crnogorac je izlazija s nama u isti kafić, tamo u „Topersa“ u Splitu 3, šta je drža Ivica Šurjak. Razumiš, momak iz ekipe i ovi ga idu izbacivat iz stana. Uvik sam to osuđiva, i onda i danas.
Pa ja sam prijatelj od Svete Pankera, i kad su Svetu izbacili iz stana bija sam među onima iz Četvrte šta su tili ić vratit taj stan, izbacit ove šta su upali. Al Sveto nije tija incident i nije nam dâ da se borimo za njegov stan, nego je radije deset godina spava po portunima i ko zna di. Tu sam isto popizdija na ove naše...
Nemam PTSP od rata, nego od Tuđmanovih 200 obitelji
Danas imam ženu, dobija sam sina s njom, imam još jednog sina iz prvog braka, a ta moja žena s kojom živim... Ma nije Srpkinja, otac joj je Hrvat. Je, mater joj je Srpkinja, i živila je dugo u Beogradu. Ja imam problem s njom, ustvari nemam ja nikakav problem s njom nego ona ima problem sa sobom, jer kaže da je Jugoslavenka. A to više ne postoji, i ja njoj kažem: „Koke, kako moš bit ono šta ne postoji?“ Razumiš, za mene postoje Hrvati, Srbi, ne znam jel Muslimani postoje al ajde neka, onda postoje Slovenci, Makedonci, Crnogorci, al Jugoslaveni ne postoje pa da ga jebeš. Je, prihvaćam da je i mene to formiralo, meni je recimo Safet Sušić ka da je moj. Al ono...
Kako to gledam? Pa gledam ka pometnju u njenoj glavi, al šta ću joj ja. Volim je, naravno da je volim.
Šta bi napravija da mi sin za 16 godina ode autostopom u Beograd do cure? Ma šta god oće, ako će Srpkinju, ako će Hrvaticu, ako će Eskimku... Ako će navijat za Zvezdu, ako će za Dinamo, ako će za Liverpul, ako će bit gej, ako neće... nema veze.
Kakav mi je Split posli rata u odnosu na prije? Misliš to za Srbe? Znaš šta, mene muči nešto drugo. Ovi Split nije ono za šta sam se ja borija i ova država nije ono za šta sam se ja borija. Meni je više štete napravilo onih Tuđmanovih 200 obitelji nego išta. Ja sam 1991. govorija i virova da mi možemo sami, bez Srbije, da imamo turizam, imamo Slavoniju, ne triba nam niko, živićemo dobro svi, a onda se vratim iz rata, a ono katastrofa.
Ja bi i danas potpisa da ću ić u rat još 15 godina, protiv Srba ili protiv bilo koga, samo da dođe onakva država kakvu sam mislija da će doć. A ne ovo. U ratu sam doslovno vraća criva ljudima, meni je naš kuvar u Oluji spasija život jer mi je donija marendu na položaj, i kako se sagnija prema meni pogodili su ga geleri u leđa, a da se nija pojavija taj čas i da nije doša do mene i da nije reka „Ej prijatelju, evo ti marenda“, ti bi geleri završili meni u faci i u prsima.
I dobro, uspili smo mu spasit život, jedan naš frend ga je vratolomno vozija do bolnice i stiga na vrime, al oću ti reć da ja nemam PTSP od svega toga, nego od onih 200 obitelji. Tako da ne znam šta bi ti reka za Srbe.
Slobodna Dalmacija
